Када се говори о српској патријархалној култури, родитељи су увек били неоспорни ауторитет и узор за идентификацију деце. Смтрало се да постоји битна разлика у односу мајке, с једне, и оца, с друге стране, према деци. Отац се увек сматрао за симбол патријархалне културе, заступник морала и главни чувар постојећег система вредности.
Отац је био тај који је према деци увек имао дистанцу, ретко се шалио са њима и исказивао осећања. Одавао је утисак емотивно хладне особе. Чак се у појединим деловима Србије, на пример у Шумадији, отац ретко кад приближавао деци , у смислу да их је ретко љубио и исказивао било коју другу врсту нежности. Због те наглашене уздржаности и крутости у опхођењу с децом, у народу се говорило: „Отац као колац“.
Такво понашање је било по прописима важећим у нашој култури. Мала деца и брига о њима у патријахалној култури спадају у тзв. женске послове.
Такође, као важна улога оца у васпитању сматрало се кажњавање деце. Док мајка, бабе и деде могу бити попустљиви према деци, у нашој патријархалној култури отац мора бити строг и каткад немилосрдан. Овако прописано понашање заснива се на веровању да отац може имати морални ауторитет и с успехом контролисати дечје понашање само у случају ако га се она боје. Пошто се деца прибојавају строгог оца, када дете не слуша, мајка се користи оцем као неком врстом „страшила“ да заплаши и натера дете на послушност. Зато се често чује да мајка непослушном детету каже: „Казаћу ја оцу!“ или „Ето ти иде отац!“.
Син у нашој традицијској култури „природно“ припада оцу који је његов главни васпитач и узор.
Међутим, у 21. веку ситуација се знатно променила, скоро па и у потпуности, када је у питању однос оца према деци, како женској тако и мушкој.
Модерна породица подразумева да су оба родитеља укључена у све радње и обавезе око деце, почев од самог рођења. Сасвим је нормално да отац учествује у купању, пресвлачењу новорођенчета и свим другим активностима везаним за дете.
Такође, нема крутости и потпуно је природно да се свакодневно исказују осећања и емоције према детету.
-Ја сам од првог дана доласка ћеркице и супруге из породилишта учествовао у храњењу, купању бебе и преповијању. Мени је то било сасвим нормално да са супругом поделим обавезе око детета, и да јој олакшам колико је то могуће- истакао је Милан Петровић, отац четворогодишње девојчице.
– И дан данас је тако. Водим је у вртић, на игралиште и уживам са њом да гледам цртаће у слободно време. Не видим ништа лоше да урадим и неке кућне послове и сматрам да више не постоји подела на „мушке“ и „женске“. Нормално, постоје одређене ствари које супруга боље ради, али је све ствар договора и мислим да је то прави рецепт за успешну породицу у којој се одгаја здраво и срећно дете- истиче Петровић.
Пројекат „ Мој тата, мој херој“ суфинансира Општина Сокобања. Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је делио средства.
Фото-илустрација
