Када споменемо Јована Јовановића Змаја сви знамо о коме се ради, од детета до старца, сви смо одрасли уз Чика Јовине песме који се сматра најплоднијим српским песником из друге половине 19. века.
Основну школу похађао је у Новом Саду, а средњу у Братислави. Након тога одлази на студије права у тадашњу Пешту, Беч и Праг. Студирање права је заправо био жеља његовог оца, али је више био наклоњен медицини и физици. 1860. године је завршио студије права, а 1870. године је дипломирао медицину у Пешти.
Иако је завршио медицину, Чика Јова Змај пола века је уређивао и објављивао дечије, књижевне и политичке часописе. Захваљујући сатиричном листу који је издавао, под називом „Змај“, добио је и добро познат надимак.
Међутим, његов надимак нема везе са митским бићем. Змај је, уствари, игра речи. „Змај“ је „3. мај“, када се прочита на ћирилици.
Тај датум представља сећање на догађај из 1848. године када је у Сремским Карловцима одржана Мајска скупштина на којој су Срби поставили своје захтеве и тражили аутономију у оквиру Аустроугарске монархије.
Срби су на том скупу прогласили аутономно Српско војводство (Српску Војводину), што је у оно време био догађај од великог политичког и друштвеног значаја. У његову част чика Јова је поред свог имена увек дописивао 3. мај, датум када је одржана Скупштина.
Једном се догодило да је у потпису изоставио тачку после броја три, па је трећи дан маја постао – Змај (3мај).
Јован Јовановић Змај 1880. године покренуо је и уређивао дечији часопис „Невен“, који је излазио у Загребу и Новом Саду. Поред тога, био је покретач и уредник листова „Жижа“, „Комарац“ и „Јавор“. У периоду од 1890 до 1898. године био је драматург београдског Народног позоришта.
Такође, био је и први српски писац за децу, а његове песме се истичу не само по уметничкој већ и по етичкој вредности. Поготово је био познат по песмама за децу које су за тему имале срећну породицу. Било је и речи о животним проблемима, и Чика Јова Змај на тај начин је хтео да припреми децу једноставним и поучним стиховима за оно што их тек чека у животу.
Написао је више од 400 дечијих песама, инспирисан личном трагедијом, односно смрћу сопствене деце.
Једна од најпознатијих је и:
Мали Коњаник
Ђиха, ђиха, четир’ ноге,
све четири круте!
Ђиха, ђиха, ми идемо
на далеке путе!
Седло ми је од мараме,
узда од канапа,
а бич ми је од очина
пребијена штапа.
Раго једна, баш си лена,
зар те није срам!
Ал’ кад нећеш ти да скачеш,
ја ћу цупкат сам.
Змај је под утицајем немачких романтичара и народног песништва писао и љубавне песме, неке од њих су Снохватице, Ђулићи и Ђулићи увеоци.
Преводио је са немачког, руског, енглеског и мађарског језика. Најзначајнији су преводи немачких аутора Гетеа и Хајна, мађарског Александра Петефија, енглеског Тенисона и руског Љермонтова. Такође је превео оријенталну поезију Фридриха Боденштета.
Написао је и велики број разноврсних песама – сатиричних, љубавних, лирских и политичких – али је остао упамћен по својим песмама за децу.
Последње године живота проводи у Сремској Каменици, где је и сахрањен, а тамо се данас налази Змајев музеј.
Како је Јован Јовановић Змај лечио Ђуру Јакшића?
Многе занимљивости су везане за живот и дело Јована Јовановића Змаја. Један од најславнијих Срба, Никола Тесла био је одушевљен његовом поезијом.
Занимљива је и прича како је Јовановић лечио песника Ђуру Јакшића, са којим је био пријатељ.
Прича је везана за Београд, и за Јакшићев највећи порок звани акохол. Познато је да је Ђура волео кафану и друштво, а живео у неугледној кући у Скадарлији, са земљаним подом и оскудним намештајем.
Хроничари су забелеђили да је Змај, после једне вечери, хтео Ђуру да отпрати кући. Међутим, Јакшић му није дозволио да дође до куће већ само до почетка Скадарске улице, јер га је било срамота.
Анегдота каже како је Змај убедио побратима да се окане алкохола, једноставно – да престане да пије.
Јакшић је на Змајев наговор одучно решио да прође поред свих кафана у вароши, али да до краја дана ни у једну не сврати, чак ни на „по једно“ пиће. И то му је заиста успело. Одвратио је пријатеље да га уведу међу кафанске столове.
По доласку кући, Ђура се обратио самом себи речима: „Ђуро, свака ти част, прави си карактер! Толико сам поносан да те водим на пиће!
